Razgraničenje između ugovora o zajmu i ugovora o kreditu

“Svaki kredit je istovremeno i zajam ali zajam najčešće nije kredit

 

U praksi se ugovor o zajmu i ugovor o kreditu nerijetko pogrešno tretiraju kao ista vrsta ugovora, odnosno pojmovi zajam i kredit se koriste kao sinonimi, pa se tako često može čuti da privredna društva i preduzetnici ne mogu davati zajam, jer zajam mogu davati samo banke, da je “u suštini zajam kreditna operacija…”, da je “zajam osnovni instrument bankarskih poslova” i sl. Nasuprot tome su shvatanja da ugovor o kreditu ima građanskopravnu osnovu u ugovoru o zajmu ali da se vremenom ugovor o kreditu izdvojio kao poseban ugovor, te da između ovih ugovora danas postoje značajne razlike. U nastavku ću ukazati na osnovne razlike između ovih ugovora.
 

 

Oba ugovora su regulisana Zakonom o obligacionim odnosima, i to ugovor o zajmu čl. 557-566 a ugovor o kreditu čl. 1065-1068.

Ugovorom o zajmu se jedno lice (zajmodavac) obavezuje da drugom licu (zajmoprimcu) preda u svojinu određeni iznos novca ili određenu količnu zamjenjivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu poslije izvijesnog vremena vrati isti iznos novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta.

 

Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vrijeme, za neku namjenu ili bez utvrđene namjene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vrijeme i na način kako je utvrđeno ugovorom.

 

1. Pojam zajmodavca je znatno širi od pojma kreditora

 

Osnovna razlika koja diferencira ove ugovore je u tome što davalac kredita može da bude jedino banka (samo banke mogu da se bave kreditnim poslovima) dok se u ulozi zajmodavca može naći svako pravno ili fizičko lice. Zajam nije bankarski posao, jer ne samo da ZOO odvojeno definiše zajam i kredit već ni Zakon o bankama ne propisuje zajam kao kreditni posao. Zajam predstavlja ad hoc ugovor između dva lica (pravnih lica, preduzetnika, fizičkih lica). Bitno je da se pravno lice  – zajmodavac (koje nije banka ili druga finansijska organizacija) ne bavi pozajmljivanjem novca kao svojom djelatnošću, već da novčana sredstva daje na zajam, primjera radi, drugom pravnom licu  koje je njegov poslovni partner, a koji se trenutno našao u nepovoljnoj ekonomskoj situaciji. 

 

Ukoliko se pak dogodi da isti zajmodavac učestalo daje zajmove drugim (fizičkim ili pravnim) licima, ili pak kroz visoku kamatu ugovara nesrazmjernu ekonomsku korist iz zajma, opravdano se može posumnjati da se radi o zelenaškom ugovoru ili krivičnom djelu zelenaštva, odnosno da se to lice bavi djelatnošću za koju nije registrovano (tj. davanjem kredita uz kamatu)

2. Ugovor o kreditu je formalni, ugovor o zajmu konsenzualni pravni posao

 

Razlika između ugovora o kreditu i ugovora o zajmu je i u njihovoj formi. Dok je ugovor o kreditu formalnopravne prirode, tj.obavezno mora da bude zaključen u pisanoj formi, za ugovor o zajmu nije propisana nikakva forma, odnosno on se zaključuje prostom saglasnošću volja. Ipak, ukoliko je jedna od ugovornih strana pravno lice, potrebno je da ugovor bude zaključen u pisanoj formi zbog potrebe evidentiranja ekonomskih promjena u njihovim poslovnim knjigama koja mora biti praćena odgovarajućom dokumentacijom.

3. Ugovor o kreditu je uvijek teretni pravni posao, dok ugovor o zajmu može biti i teretan i dobročini.

 

Kamata, kao naknada za korišćenje pozajmljenog, odnosno na rapsolaganje datog novca (ili stvari) je po samom Zakonu bitan element ugovora o kreditu što znači da se kredit ne može dati bez kamate, dok kod ugovora o zajmu pitanje kamate zavisi od volje ugovornih strana. Pri tome valja imati na umu da se kod ugovora u privredi pretpostavlja da zajmoprimac duguje kamatu i kada ona nije ugovorena, dok se kod građanskih ugovora kamata mora ugovoriti ukoliko ugovorne strane žele da se ona naplati.

 

4. Predmet ugovora o kreditu je novac, dok premet ugovora o zajmu mogu biti i druge zamjenjive i potrošne stvari. 

 

Predmet ugovora o kreditu su isključivo novčana sredstva, a na zajam se može davati ne samo novac nego i bilo koja druga zamjenjiva stvar. Osim toga, kod ugovora o kreditu banka drugom licu samo “stavlja na raspolaganje” novčana sredstva, dok se ugovorom o zajmu na zajmoprimca prenosi pravo svojine na predmetu zajma. Ipak, zajmoprimac mora da vrati predmet zajma, tačnije on ne vraća istu stvar već istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta.

 

U narednom tekstu moći ćete pročitati više o zajmu koje društvo odobrava direktoru ili osnivaču, zajmu između povezanih pravnih lica, zajmu koji poslodavac odobrava zaposlenim itd.

 

Izvori:

Zakon o obligacionim odnosima

Gordana Ilić Popov, Poreski aspekti ugovora o zajmu u srpskom poreskom pravu, Usklađivanje poslovnog prava Srbije sa pravom Evropske uinje, urednik Vuk Radović, 2017,  str. 376-398.

 

Leave a Reply